Foto: Jelena Janković

U susret sedamdesetogodišnjici Ansambla „Kolo“

Tradicionalnim novogodišnjim koncertom, održanim 26. decembra u prepunoj sali Kolarčeve zadužbine, Nacionalni ansambl igara i pesama „Kolo“ okončao je prvi deo za sada veoma uspešne i intezivne, 68. umetničke sezone pod nazivom „Kolo 70“, kojim se najavljuje velika godišnjica ansambla – 70 godina rada. Pored toga što zaokružuje sedam decenija kontinuiranog postojanja nacionalne folklorno – plesne trupe, što je samo po sebi vredno svečarskog obeležavanja, ova godišnjica je značajna i zbog toga što simbolično markira 70 godina scenskog prikazivanja tradicionalnih plesova u Srbiji.

Iako osnivanje prvih kulturno – umetničkih društava u Beogradu počinje 1945. godine, što će narednih decenija postati masovna pojava širom zemlje, nastajanjem prvog profesionalnog folklorno – plesnog ansambla u bivšoj Jugoslaviji i njegovim premijernim nastupom u Narodnom pozorištu u decembru 1948. godine, ustanovljava se novi žanr scensko – plesne umetnosti – koreografija narodne igre (KNI). Bazirana na korišćenju plesnih obrazaca iz tradicionalne seoske prakse, KNI u poslednjih sedam decenija razvijala se kao autentična umetnička forma kroz posvećen rad mnogih koreografa poput Olge Skovran, Branka Markovića, Dragomira Vukovića, Dese Đorđević, Milorada Lonića.

Uz značajne oscilacije u pristupu folklornoj građi, koje su fluktuirale između doslovnog reinterpretiranja tradicionalnih plesova zabeleženih u seoskom kontekstu i njihove krajne stilizacije, umetnost stvaranja KNI, može se reći poslednjih decenija dostigla je svoj zenit. Time je u mnogome doprinela i aktuelna kulturna politika koja je ambivalentno i nedosledno, najčešće demagoški koristi ideju očuvanja tradicionalnog kulturnog nasleđa, bez konkretnih dugoročnih strategija o njenom realizovanju.

U potpunosti svesni svoje pozicije i centrifugalnog uticaja na scensko prikazivanje tradicionalnog plesa širom Srbije, članovi kreativnog tima nacionalnog ansambla „Kolo“ predvođeni direktorom Vladimirom Dekićem, svoju slavljeničku sezonu u oktobru su počeli petodnevnim skupom pod nazivom Etno – samit „Tradicija nova“ koji je okupio teoretičare, etno – koreologe i plesne antropologe, kao i profesionalne izvođače sa prostora bivše Jugoslavije sa idejom da „Beograd postane mesto istraživanja, promišljanja i stvaranja naše budućnosti“.

Koncertom koji je održan 26. decembra, međutim, ansambl „Kolo“ je simbolično još jednom, poput ponovljenog bisa, vernim zaljubljenicima u koreografisani folklor ponovo prikazao devet klasičnih ostvarenja koja su nastajala u širokom vremenskom rasponu od 1948. do 2006. godine. Među njima su „Kalač, Igre iz Prizrena“ Olge Skovran i Božidara Trudića (1948), „Banatsi motivi“ Dobrivoja Putnika i Borisava Jankovića (1964), „Podgrmečje, Igre iz Bosne“ Vase Popovića i Petra Josimovića (1978), „Narodne igre iz okoline Niša“ Slavice Mihailović i Zorana Isailovića (2004). Koncert je ovog puta započet KNI „Igre iz Šumadije“ Desanke Đorđević i Slavka Mitrovića. Iako predstavlja relativno novo koreografsko ostvarenje (postavljena je 2006. godine), ova KNI reprezentuje klasičan pristup inscenaciji tradicionalnog plesa, koji je baziran na poštovanju folklornih uzoraka, sporoj i preglednoj smeni koreografskih slika, odsustvu značajnih varijacionih procesa.

Završna numera je, kako je to na nastupima „Kola“ već i uobičajena praksa (koju bi vredelo promeniti, makar radi kontrasta), bila atraktivna KNI „Dubočke kraljice, igre iz Duboke, Istočna Srbija“ Borivoja Talevskog i Verice Miloradović iz 1985. godine. Standardno dobro uvežban, što se i očekuje od profesionalaca, ansambl je odabrani program izveo korektno bez značajnije izvođačke motivacije („Kalač, Igre iz Prizrena“ i „Svadbeni običaji iz sela Koretište“), što je verovatno posledica zamora nakon intezivnog rada proteklih meseci. Nastup muškog Ansambla u virtuoznim segmentima KNI „Banatski motivi“, „Igre sa Stare Planine“ i „Trojno“ je, međutim, bio izuzetan energičan i izvođački, kako to i dolikuje profesionalcima, impresivan.

Odabirom programa „Kolo“ je i ovoga puta potvrdilo standarde koreografisanog folklora u Srbiji. Postavlja se, međutim, pitanje: kuda dalje? Čini se da bi 2018. godina, u kojoj bi se profilisali neki novi putevi scenskog prikazivanja tradicionalnog plesa, zaista mogla biti prelomna, pokazujući da li imamo realnih umetničkih i kreativnih potencijala za dalji razvoj KNI kao nesumnjivo vredne forme scensko-plesne umetnosti, koja već punih sedamdeset godina opstaje kao samostalni umetnički žanr.