Povodom rođendanskog majskog koncerta:dvojnost ideja, dvojnost realizacije

Vrhunac protekle sezone u kojoj je Nacionalni ansambl igara i pesama „Kolo“ započeo obeležavanje sedamdeset godina postojanja, zvanično je markiran koncertom koji je održan 14. maja u prepunoj sali Madlenianuma. Pored toga što je njime zaokružio sezonu, naš nacionalni ansambl je beogradskim koncertom i realno proslavio sedamdeseti rođendan budući da je trupa zvanično počela sa radom 15. maja 1948. godine. S obzirom na promišljen, dugoročan koncept pod nazivom „TradicijaNova“ kojim aktuelno rukovodstvo predvođeno direktorom Vladimirom Dekićem imenuje svoju generalnu repertoarsko-izvođačku politiku, ovogodišnji rođendanski koncert je moguće tumačiti kao simboličnu kulminaciju ovog ambicioznog projekta. U skladu sa imanentnom dvojnošću njegove idejne osnove koja počiva na sinergiji „starog“ i „novog“, odnosno „starom na nov način“, kako je to Vladimir Dekić istakao u intervjuu za nedeljnik „Vreme“ još početkom 2016. godine, u aktuelnom radu ansambla, a na primeru jubilarnog rođendanskog koncerta, iščitava se ambivalentost na raznim nivoima: u repertoarskoj politici, scensko-vizuelnom identitetu, produkciji i interpretaciji.

Omećen koreografijama tradicionalnog plesa sa područja centralne Srbije repertoarski izbor je ove večeri obuhvatao koreografska ostvarenja inspirisana tradicionalnim plesnim nasleđem različitog geografskog i etničkog porekla koja su ređana logikom stvaranja blago valovite, kontrastno utemeljene dramatruške krivulje večeri bez pravog vrhunca. Uokvirene numerama „Igre iz okoline Beograda“ Gorana Mitrovića i Dimitrija Obradovića i „Splet igara iz Srbije“ Olge Skovran i Ljubomira Bošnjakovića, izvedene su i koreografije: „Nevestinsko. Motivi ženskih igara iz Makedonije“ Desanke Đorđević i Petra Josimovića, „Starobosansko nemo kolo iz Glamoča“ Olge Skovran, „Ciganska igra iz Vojvodine“ Dobrivoja Putnika i Stanojla Rajičića, „Šokače igre iz Bača i Plavne“ Dragomira Vukovića i Borislava Jankovića, „Rumunske igre iz Banata“ Miroslava Marčetića i Milenka Skendera, „Vlaške igre“ Dragomira Vukovića i Petra Josimovića i dr. Ovim kolažnim programom rođendanskog koncerta umetnički tim ansambla je dosledno perpetuirao aktuelnu ambivalentnu kulturnu politiku naše države koja balansira između nacionalne orijentacije poštovanja tradicionalnih vrednosti srpskog kulturnog nasleđa i ohrabrivanja proevropski utemeljene ideje multikulturalnosti. Uz poštovanje promišljanja ovog repertoarskog koncepta, možda je ipak, kroz repertoarski izbor, moguće u budućnosti kritički promišljati aktuelnu kulturnu politiku i zaoštriti fokus u smislu tematski usmerenih projekata koji će postavljati pitanja, ali i demonstrirati stavove, odnosno nuditi odgovore. Budući da rođendane proslavljamo svake godine, oni jubilarni bi mogli biti drugačiji, čime bi se sadržajno istakla njihova posebnost. Ne zaboravimo da je „Kolo“ pre svega, ipak, nacionalni ansambl. Kolažni program, bez obzira na to koliko promišljen bio, ostaje neminovno selektivan, a u ovom slučaju i kompromisan.

Uprkos ovom, generalno uobičajenom repetoarskom sledu, izbor pojedinih koreografskih ostvarenja koja se ređe izvode je bio pravo osveženje. Među njima su već pomenute koreografije „Nevestinsko“, „Komitska igra“ i „Rumunske igre iz Banata“, kao i numera „Šta se sjaji u Jovinom dvoru. Splet igara iz Srema“ Milorada Lonića i Ivana Saboa. U njihovom izvođenju se iščitava još jedna dvojnost: svakako je pohvalno što su, kao vrhunska koreografska ostvarenja, ponovo predstavljene publici, ali budući da ne čine standardni repertoar ansambla, njihove kinetičko-ritmičke i prostorne zahtevnosti nisu interpretirane opušteno i sa lakoćom, već sa primetnom koncentracijom, uzdržano i sa ne uvek do maksimuma razvijenim energetskim potencijalom pokreta i scenskih kretnji. Ova primedba se ne može postaviti ostvarenjima koja se često izvode, a ovog puta naročito ne važi za izvođenje „Ciganske igre iz Vojvodine“ u kojoj su solisti Iva Stanković i, posebno, Miloš Vulović, pokazali izvanrednu motivisanost.

U vezi sa repertoarom majskog koncerta pomenimo i odlična izvođenja dve vokalne numere: muške pesme iz severozapadne Bosne „Ajmo moja braćo zapjevati“ i ženske pesme iz okoline Kragujevca „Što Morava mutna teče“, koje je obe zapisala i znalački pripremila etnomuzikolog Sanja Ranković. Uprkos plesno-izvođačkoj neujednačenosti ansambla, mora se istaći njegov izuzetan napredak na planu vokalne interpretacije, naročito u okviru koreografija, za šta je, pored Sanje Ranković, dugoročno zaslužan i vokalni pedagog Mirko Milovanović, a konkretno ove večeri i odlična produkcija zvuka.

Dok plesno-izvođački potencijali, može se reći, miruju u aktuelnoj praksi ansambla, zahvaljujući njegovom kreativnom timu scensko-vizuelni izraz koncertne delatnosti u pravom smislu dostiže svoj vrhunac. Ova dvojnost zapravo predstavlja izraženi disbalans između interpretacije i produkcije u trenutnom radu „Kola“.

Za vrhunska scensko-vizuelna rešenja majskog koncerta su, uz neophodnu podršku direktora kuće, u prvom redu zaslužni reditelj Nikola Ljuca i multimedijalni dizajner Miloš Kozlovački. Ovi izuzetni umetnici su ostvarili vrhunsku scensku produkciju izvođačkih numera. Uz potpunu svedenost scenografije bazirane na beličasto-sivkastim površinama podne podloge i zadnjeg zastora, u pitanju su i izuzetno efektne, pomno osmišljene i tehnički uzorno realizovane video najave svake numere. Ova scensko-vizuelna rešenja su, takođe, doprinela vizionarskoj realizaciji dvojne ideje na kojoj je baziran koncept „TradicijaNova“. U pitanju je, da ponovimo, „staro na nov način“, odnosno futuristička reinterpretacija koreografija u čijoj su osnovi tradicionalni plesovi iz prošlih vremena. Predivne narodne nošenje, raznovrsne prostorne kompozicije, kao i svi pojedinačni plesni pokreti pojedinaca i ansambla su na beloj pozadini postali istaknutiji i dobili nova značenja. Međutim, ova scenska rešenja nisu bila u funkciji koreografskih namera pojedinačnih numera, te, iako izvanredna, scenografija ovoga koncerta je funkcionisala kao potpuno samostalan umetnički izraz. Video prilozi su, sa druge strane, takođe bili sadržajno dvojni: svedeni geometrijski oblici intenzivnog kolorita smenjivani su sa jednostavnim dvojezičnim najavama svake numere u maniru tipičnih tekstualnih sekvenci iz nemih filmova. Mada su delu gledališta koji nije navikao na alternativne pravce prikazivanja tradicionalnog plesa, ova scenska i vizuelna rešenja delovala neočekivano, a samim tim i previše avangardno, neophodno je posebno istaći neospornu autorsku i umetničku vrednost ovih ideja.

Ambivalentnosti na kojima je bazirano izvođenje majskog koncerta Ansambla „Kolo“, a koje predstavljaju paradigmu njegove aktuelne repertoarsko-izvođačke politike, ne treba apriori shvatati kao nedostatak, već pre kao potencijalni kvalitet koji i jeste suštinski temelj koncepta „TradicijaNova“ koji promoviše aktuelno rukovodstvo ansambla. U očekivanju daljeg razvoja ove obuhvatne idejne platforme, a u okviru nje i povećanja izvođačkih potencijala ansambla, ostaje nam da srdačno i sa radošću čestitamo „Kolu“ njegov 70. rođendan.

Selena Rakočević