U okviru Etno samita TradicijaNova, koji već drugu godinu za redom organizuje Ansambl narodnih igara i pesama Srbije „Kolo”, 2. novembra 2018. godine, održan je celovečernji koncert srednje Baletske škole iz Novog Sada. Koncert je nosio naziv #MeltingPot i tu je, zapravo, reč o performansu koji su izveli učenici Odseka za narodnu igru i učenici Odseka za savremenu igru. Celokupan koncert pripremili su Mirjana Raić i Marko Dubovac, profesori Baletske škole, uz pomoć svojih učenika i kolega.

#MeltingPot se sastoji od pet odvojenih tačaka koje čine jednu celinu: Intro/impro; Kalle mio; Birtz; Zbrda/zdola i Outro. Sami auotri, Mirjana i Marko, u opisu programa, koji je objavljen u Agendi Etno samita, navode kako su za cilj imali da preispitaju „upotrebu narodnog plesa i muzike na sceni u savremenom kontekstu, upotrebljavajući sva raspoloživa (sa)znanja, polazeći od pretpostavke da granice u stvari ni ne postoje i da je, u stvari, sve oko nas folklor“. Na sceni je bilo ukupno 21 plesač – dvojica plesača i devetnaest plesačica.

Prvu tačku, pod nazivom Intro/impro, pratila je muzika koju su uradili Ivan Marković i Lenhart Tapes. Ovaj deo performansa su učenici Baletske škole već izvodili na jednom od koncerata, iz kojeg je proistekao ceo projekat #MeltingPot. Ono što se iščitava iz nastupa, jeste intencija autora da se poigravaju sa strukturama – kako muzičkim, tako i plesnim. U tom smislu, improvizacija sadržaja ima ključno mesto. U savremenoj igri, improvizacija nije nepoznanica. Međutim, kada je u pitanju koreografija tradicionalnog plesa, improvizaciji uglavnom nema mesta i očekuje se određena fiksiranost obrazaca i pokreta. Ipak, izvođači su u ovom delu programa na adekvatan način uspeli da improvizuju tradicionalne plesove, premda se na osnovu pokreta jasno moglo razlučiti ko pripada odseku za narodnu, a ko odseku za savremenu igru – potonji su lagodnije izveli plesne improvizacije. Ovo nije neka posebna kritika, već samo potvrda teze da je čak i improvizacija u umetnosti zapravo strukturiran sistem u kojima plesači nikada ne izmišljaju potpuno nove sadržaje, već se uvek oslanjaju na one prakse koje su ranije izvodili, rekombinujući ih na, u trenutku izvođenja, drugačije načine.

Narednu tačka, Kalle mio, pratila je muzika italijanskog kompozitora Klaudia Monteverdija. Iako sam naziv tačke asocira na neku italijansku predstavu, ovde se radi o poigravanju s publikom. U pesmi koju izvode plesačice, javlja se stih gde je reč o kalemljenju cveća: „kalemio, kalemio, kad je momak bio“. Karikirani naziv tačke u suštini oslikava celokupnu poruku koju ovaj deo performansa šalje – u njemu su autori na duhovit način predstavili bukvalistička shvatanja koja se često susreću na amaterskoj sceni koreografije tradicionalnog plesa. Na primer, ukoliko se u određenoj pesmi govori o tome kako momak daje ružu devojci, velike su šanse da će koreograf pribeći baš tom rešenju i bukvalno prikazati ono o čemu pesma govori. U daljem toku ovog dela programa, autori su nastavili s poigravanjem, koristeći se video projekcijom: kada je na projektoru stajao natpis „livada“, igrači su krep trakom oblepili scenu tako da podseća na livadu; u mometu kada je umesto livade stajala reč „potok“, plesači su istom krep trakom napravili liniju koja predstavlja zamišljeni potok, a koju su svi preskakali, kao da se tu zapravo i nalazi nekakva voda itd. Publika je naročito dobro reagovala na deo u kojem su plesačice nevrbalno pokazivale radnju pesme: da su na livadi na kojoj nema hladovine i da im je izuzetno toplo.

Birtz je naziv treće tačke koju su plesači i plesačice izveli samo uz pevanje, a capella. Ono što je prvo bilo primetno, jeste simbolička inverzija uloga koju je ova tačka predstavljala. Birtz je, u suštini, skraćenica od reči bircuz – kafana. U tradicionalnoj, patrijarhalnoj kulturi to je mesto za muškarce, stoga većina koreografa tradicionalnog plesa u predstavljanju različitih bircuza i mehana, pribegavala je bukvalnim predstavama – puno muškaraca koji piju, te jedna žena koja ih služi ili peva i pleše. #MeltingPot daje obrnuti prikaz situacije gde je birtz ispunjen ženama, dok su dva momka plesala onako kako žene određuju svojim pesmama. Simbolička inverzija rodnih uloga do sada nije bila prisutna u koreografijama tradicionalnog plesa, osim ukoliko te koreografije nisu prikazivale određenu ritualnu praksu – što je opet bukvalno kopiranje etnografskih podataka, te birtz možemo posmatrati kao nastavak prethodne tačke u kojoj se karikiraju dominantni pristupi koreografiji tradicionalnog plesa. Važno je i to što su plesači izvodili savremenu igru, mada inspirisanu motivima tradicionalnog plesa u većini slučajeva – tu je spoj ove dve umetnosti bio najuočljiviji.

Četvrtu tačku, Zbrda/zdola, pratila je kompozicija Bojana Milinkovića. Ova tačka predstavlja klasičan prikaz tradicionalnih plesova na sceni – plesovi se prikazuju onako kako su i zabeleženi na terenu, bez intervencija, u vidu pojednostavljenog spleta. Ipak, ono što se odvaja od klasičnog i poželjnog modela, jeste poslednje kolo. Plesači su izveli užičko kolo, a interpretacija ovog plesa nije bila ujednačena kod svih – izgledalo je kao da se ovaj ples izvodi u nekoj od prilika za ples, gde plesači izvode kolo onako kako u datom trenutku osećaju da bi to trebalo da izlgeda, a ne na sceni, u režiranoj koreografiji. Iako su plesači tokom celog performansa bili odeveni u crnoj opremi za plesanje, video prezentacije u ovoj tački su prikazivale iste plesače ali u narodnim nošnjama. U pojedinim momentima, ples na sceni i ples na videu je bio sinhronizovan, a publika je ujedno mogla da vidi narodnu nošnju – neizostavni scenski kostim u koreografisanom folkloru, kao i opremu za plesanje koju publika na koncertima folklornih ansambala ne može da vidi.

Poslednja tačka #MeltingPota nosila je naziv Outro i izvedena je na muziku Pan Sonic-a (4, 41 / Lahetys). Plesači su ovde prikazali celokupan proces pripreme koreografija i koncerta. Na video bimu su se vrteli pojmovi koje svaki plesač tradicionalnog plesa najčešće čujem tokom koreografisanja i uvežbavanja: trokorak, poskok, ispravi se, nasmej se, naglašeni itd. Plesači su na bini prikazali kako nastavnike u procesu pripreme performansa, tako i same učenike. Jedna grupa je dirigovala drugoj tokom pevanja; plesač i plesačica su bili ti koji su ispravljali ostale, pokazivali im kako bi trebalo da stoje, kada da naglase pokret i tome slično. U ovoj tački je takođe bilo vidljivo spajanje elemenatra iz invetara tradicionalnih plesova i savremene igre. Da je video prezentacija bila u službi celokupnog performnsa, moglo je da se vidi i na kraju kada su plesači bili okrenuti leđima publici, dok su plesači na video snimku bili ti koji su se, okrenuti ka publici, poklonili.

Cela ova deskripcija ipak ne daje odgovor na pitanje šta je #MeltingPot; koje je značenje tog naziva i performansa.

Melting pot je, zapravo, koncept koji se koristi u mnogim društveno-humanističkim naukama. Ukoliko se izuzmu sve njegove negativne konotacije, naročito one koje su u vezi sa procesima kulturnih asimilacija, ovaj koncept može  da bude od velike koristi kada je u pitanju pristup tradicionalnom plesu. Termin Meling Pot referira na heterogena društva koja, procesima zajedničkog stapanja, postaju homogenija, spajajući se u harmoničnu celinu. Upravo u tom kontekstu posmatram i performans Baletske škole: spajanje tradicionalnih plesova sa savremenom igrom, modernom muzikom i različitim formama muzičko-plesne improvizacije, kao i sa visokom audio-vizuelnom produkcijom. Bojazan koja postoji u neformalnim diskursima mnogih plesača i koreografa tradicionalnih plesova, da će se tradicionalni ples „oštetiti“ ukoliko se izvede na bilo koji drugi način od onog zabeleženog u etnografijama istraživača, #MeltingPot performansom prikazana je kao nepotrebna. Tradicionalni ples, iako je pomešan sa drugim, modernim sadržajima, nipošto nije izgubio svoje simboličke vrednosti, niti je umanjena njegova umetnička forma na uštrb savremene muzike, moderne igre itd. Naprotiv, povezivanjem tih sadržaja koji su dugo stajali na različitim krajevima iste ravni, samo je obezbedilo drugačiji dojam tradicionalnog plesa. Učinilo ga je prijemčivijim i publici koja tu vrstu umetnosti ne bi ispratila u njenom klasičnom obliku. Pokazano je da tradicionalni ples nije nešto što je anahrono, zastarelo i dosadno, već da je to ples ekvivalentan svim drugim umetničkim i plesnim formama u odnosu na koje je tradicionalni ples dugo bio određivan kao inferioran. Dakle, tu je reč o dvosmernom uticaju među različitim vrstama plesa – oni se izvode zajedno, utiču jedni na druge, ali nijedan plesni žanr ne zadobija simboličku dominaciju!

Prikazanim performansom, potvrdila se takođe i teza da je ples sinestezički koncept – ples ne doživljavamo samo gledajući ga ili izvodeći ga, već utisak o plesu stičemo podjednako i čulom sluha, pri čemu on u nama ostvaruje intelektualne i emotivne efekte. Drugim rečima, ples ne doživljavamo samo pukim posmatranjem, već i njegovim ukupnim shvatanjem! Upravo smo u performansu #MeltingPot imali taj ukupni, sinestezički dojam. Pored kombinacije različitih vrsta plesova koje je pratila najraznovrsnija muzika, na naš celokupan dojam uticali su i kostimi, scenografija, audio-vizuelne projekcije itd. Upravo zbog svih tih činioca, performans Baletske škole iz Novog Sada jeste jedan sinestezički performans kojim se komunicira sa publikom na različite načine, budeći u njima različita pitanja, ideje i kritike!

S tim u vezi, performans #MeltingPot je sinestezičko otopljavanje. Tu su se različiti plesni žanrovi stopili u jedinstveni performans, pri čemu je svaki žanr zadržao svoje specifičnosti; dok su ujedno otopljene one konvencionalne predstave o tome kako bi tradicionalne plesove trebalo prikazivati na sceni. Ta stopljena smeša, nazvana #MeltingPot, uticala je na publiku kroz različita čula, te nagnala na intelektualne i emotivne porive ka razumevanju celog performnsa. Publika je #MeltingPot razumevala na drugačije načine, pod uticajem ličnih iskustava – bilo je pozitivnih i negativnih komentara, premda niko nije ostao ravnodušan. I tu je onaj pokretački mehanizam koji se ostvaruje, kada se sinestezičko svojstvo plesa, koje ono ima samo po sebi, iskoristi na pravi način i u punom potencijalu. Za razliku od koncerata klasičnih folklornih ansambala koji izazivaju pretežno ujednačene emocije – osim kod roditelja koji se uvek posebno oduševe onim što je njihovo dete novo naučilo, performansi ovog tipa pokreću na razmišljanje i tumačenje, bilo ono pozitivno ili negativno, ali nikako ujednačeno i ravnodušno.

Čestitam, pre svega, autorima performansa: Mirjani Raić i Marku Dubovcu, potom deci koja su izvela ovaj program kao da im je to rutinska tačka, a ne premijerno izvođenje. Potom, čestitam i najsrdačnije zahvaljujem Ansamblu Kolo i direktoru Ansambla, gospodinu Vladimiru Dekiću, koji je imao hrabrosti da ovakvom performansu da legitimitet – malo ko bi se usudio da to učini!

 

Miloš Rašić,
Etnografski institut SANU

 

Fotografije: Jelena Janković