U Novom Sadu, 1. juna 2018. godine, u 19.30 časova, u svečanoj sali Gimnazije „Laza Kostić“, održan je koncert Odseka za narodnu igru Baletske škole iz Novog Sada. Koncert je predstavljao prikaz onoga šta su učenici, zajedno sa svojim nastavnicima, obrađivali i pripremali tokom protekle školske godine. U pripremi koncerta, učestvovali su svi nastavnici ovog Odseka: Slaviša Đukić i Miroslav Savić (nastavnici narodne igre); Bojan Milinković i Ivan Marković koji su bili zaduženi za muziku; nastavnica tradicionalnog pevanja, Mirjana Raić Tepić; nastavnik Marko Dubovac, koji je pripremio uvodnu koreografiju i sve prateće video snimke; Nebojša Burić, nastavnik tradicionalnog sviranja. Pomoć u realizaciji pružilo je i nekoliko lokalnih kulturno-umetničkih društava, ustupivši Baletskoj školi narodne nošnje iz svojih fundusa. Iako se istog dana održavao i koncert lokalnog folklornog ansambla, publika nije izostala. Publiku su uglavnom činili članovi porodica učenika i njihovi prijatelji. Stručna i naučna javnost koja se bavi fenomenom tradicionalne muzike i plesa, ovoga puta izostala je s koncerta Baletske škole.

Što se samog programa tiče, na koncertu je izvedeno ukupno deset tačaka. Neke su bile u vidu koreografije tradicionalnog plesa, dok su one druge bile posebno pevačke, odnosno sviračke numere – Miroslav Suzić je izveo kosačko kolo svirajući frulu. Koreografije tradicionalnog plesa prikazane su u formi spletova, bez većih dramaturških zapleta. Svakoj od tačaka u programu prethodila je video najava. Ovi snimci bili su pravo otkrovenje, u smislu načina na koji se određena tačka najavljivala, kao i u produkcijskom smislu koji je imao modernističke tendencije. Video najave sastavljene su, s jedne strane, od obrađenih etnografskih filmova – pojedini su puštani od nazad, kod nekih je slika bila udvostručena, itd. S druge strane, tu su bili i snimci s časova Baletske škole, takođe obrađeni po sličnom principu. Publika je mogla, makar na kratko, da vidi na koji način se odvijaju časovi u ovoj školi i kako se, zapravo, kreira ta umetnost – umetnost scenskog prikaza tradicionalnog plesa.

Ipak, ono što je najviše privuklo pažnju, a čemu bih i posvetio ostatak ovog kratkog prikaza, jeste prva, uvodna numera pod nazivom Intro/impro. Ovu tačku su izvele zajedno učenice drugog razreda Odseka za savremenu igru i učenice sva četiri razreda Odseka za narodnu igru. Intro/Impro se sastojao od prikaza elemenata tradicionalnih plesova izvođenih u žanru savremene igre. Muzičku potporu koreografiji davala je kompozicija sačinjena od dve izmiksovane numere. Prva je bila tradicionalna pesma “Devojka se suncu protivila”, u izvođenju Svetlane Stević, dok je druga bila savremena muzička kompozicija. Plesni deo ove tačke pripremio je nastavnik Marko Dubovac. Nakon toga, na sceni su se priključile učenice Odseka za narodnu igru otpevavši pesmu “Tri livade, nigde ‘lada nema”, koju je pripremila nastavnica Mirjana Raić Tepić. Obe tačke su činile celinu Intro/impro koreografije.

Uvodna numera o kojoj govorim, možda i ne bi probudila toliku pažnju i naočigled možda nije drugačiji prikaz, ukoliko je ne kontekstualizujemo u savremenu srpsku scenu koreografije tradicionalnog plesa. Tada zadobija radikalno drugačije konotacije i od jednog prikaza elemenata tradicionalnih plesova u obliku savremene igre, to postaje mehanizam promene. Doduše, tek mali mehanizam, ali svakako onaj koji utiče na dalji tok.

Bez intencije da dublje ulazim u prikaz razvoja scenskog prikazivanja koreografije tradicionalnog plesa, za koji smatram da još nije dovoljno istraženo polje, ukratko ću se osvrnuti na najvažnije momente u istoriji. Srpska etnokoreologija, kao i mnoge druge društveno-humanističke nauke na ovim prostorima, ponikla je iz devetnaestovekovnog romantizma koji je dugo usmeravao njen tok i delovanje. Jedne od prvih etnokoreološkinja na našim prostorima, Ljubica i Danica Janković, vodeći se takvim idejama, insistirale su na tome da bi trebalo narodne igre izvoditi onako kako su zabeležene u kontekstu. Mešanje narodnih igara s baletskim tehnikama ili s gimnastikom, videle su kao čin u kojem se gubi karakter narodne igre. Iz tog razloga, jedan od prvih Festivala narodne igre, koji se održao u Beogradu 1938. godine u trajanju od dve nedelje, a gde su učestvovale “izvorne” seoske grupe, ove naučnice vide kao nešto što je neophodno, smatrajući festival mestom propagiranja nestilizovanog folklora. Upravo se taj period tridesetih godina XX veka smatra ključnim za oformljavanje modela scenskog prikazivanja narodnih igara. Tada su to činile seoske grupe, koje su prikazivale „nestilizovan“, „izvorni“ folklor i to je postala paradigma koja se do danas održava kao survival evropskog romantizma. Mada su se desile sitnije promene u periodu od Drugog svetskog rata pa do raspada Jugoslavije, u smislu da se tada prikazivao jugoslovenski folklor kojim je veličan kolektivni identitet Jugoslovena, nakon raspada situacija se vraća na staro. Od 1991. godine ponovo dolazi do svojevrsne nacionalizacije programa kulturno-umetničkih društava, a oni koji prave koreografije tradicionalnog plesa, opet teže da prikažu „autentičan“, „izvorni“ folklor.

Takve težnje, da se kroz koreografije tradicionalnog plesa „sačuva tradicija“ – a postavlja se ujedno pitanje od čega/koga se ona čuva? – umnogome sputavaju razvoj umetnosti. Scenski prikaz koreografije tradicionalnog plesa ne može da bude isto što i muzejsko čuvanje artefakta, niti je scena mesto koje trpi statično prikazivanje istog. I, upravo u tome se ogleda značaj ovog malog pokretačkog mehanizma pod nazivom Intro/Impro. Nastavnici Baletske škole, Marko Dubovac i Mirjana Raić Tepić, pokazali su na koji način narodna igra može i treba da se posmatra i tretira kao vid umetnosti. To jeste umetnost koja mnogo više doprinosi ukupnim politikama identiteta samo onda ukoliko se izjednači s drugim umetničkim plesnim formama, poput baleta, savremene igre itd. U suprotnome, tradicija koju težimo da „otrgnemo“, otrgnuće nam prostor delovanja i umesto razvoja umetnosti, kao i mnogi drugi muzejski artefakti, narodna igra ostaće konzervirana u depou, daleko od očiju javnosti, izložena samo onima koji moraju, s vremena na vreme, da je pogledaju.

Nadajući se da će u perspektivi biti više ovakvih umetničkih dostignuća, kojima će se usmeriti dalji tok, a umetnost scenskog prikazivanja koreografije tradicionalnog plesa pokrenuti iz višedecenijske hibernacije, ostaje mi da čestitam, pre svega, nastavnicima Marku Dubovcu i Mirjani Raić Tepić, a potom i svim ostalim nastavnicima i učenicima srednje Baletske škole iz Novog Sada na održanom koncertu.

Miloš Rašić,

Etnografski institut SANU